Здружена сетва и агрошумарство

Здружена сетва и агрошумарство, као иновативне и одрживе пољопривредне праксе су суштинске компоненте пољопривреде отпорне на климу. Ови приступи користе разноликост и комплементарност да би се ублажио утицај климатских промена на пољопривреду.

Здружена сетва, која укључује истовремену култивацију више врста усева у близини, максимизира ефикасност коришћења земљишта и минимизира рањивост на несталне временске прилике. Ово је слично агрошумарству, које интегрише дрвеће и жбуње у пољопривредне системе како би пружило виталне услуге као што су заштита усева од сунца и топлоте током топлотних таласа или од ветра током олуја. Обе праксе доприносе побољшању квалитета земљишта кроз кружење хранљивих материја и кључне су у секвестрацији угљеника за ублажавање емисија гасова стаклене баште.

Здружена сетва

Здружена сетва је добро успостављена пољопривредна техника коју карактерише истовремени узгој два или више усева у оквиру истог поља [16] . Ова пракса има за циљ да унапреди укупну продуктивност усева капитализујући расположиве ресурсе и еколошке процесе који остају недовољно искоришћени у случају гајења једног усева. Узгајањем више усева у близини, здружена сетва максимизира ефикасно коришћење земљишта и ресурса, што на крају резултира већим приносима [21] .

Здружена сетва може бити занимљив начин да се ојача климатска отпорност гајених усева у европским условима. Постоји много разлога за то.

Важна је разноврсна мешавина усева јер здружена сетва омогућава гајење мешавине усева са различитим обрасцима раста, структуром корена и захтевима животне средине. Ова разноликост може помоћи у ублажавању ризика повезаних са екстремним временским појавама, као што су суше и обилне падавине. На пример, усев отпоран на сушу може се укрштати са усевом који успева у влажним условима, обезбеђујући одређени ниво продуктивности чак и када су временски услови неповољнији за један од усева [13] .

Здружена сетва може побољшати ефикасност ресурса јер омогућава ефикасније коришћење воде, хранљивих материја и сунчеве светлости. Ово је посебно важно у регионима где климатске промене доводе до повећане варијабилности доступности ресурса. Допуњавањем потреба за ресурсима различитих усева, здружена сетва може да обезбеди да се ови ресурси користе ефикасније [15] .

Током климатских промена, управљање штеточинама и болестима је теже. Различити усеви могу пореметити животни циклус штеточина и смањити учесталост болести. Ово смањује ослањање на хемијске пестициде и помаже у одржавању здравља усева. У суочавању са променом образаца штеточина и болести услед климатских промена, здружена сетва може да обезбеди природни одбрамбени механизам [20] .

Дугорочно, одрживост производње биљне хране је важна за одржавање здравља земљишта и повећање потенцијала за секвестрацију угљеника. Када се примењује здружена сетва, ова техника може побољшати структуру и плодност земљишта, чинећи га отпорнијим на екстремне временске прилике. Неке међукултуре, попут махунарки, такође фиксирају азот, побољшавајући здравље земљишта. Здрава тла су боље опремљена да издрже стресове климатских промена. Штавише, повећана органска материја у земљишту због међукултуре може допринети секвестрацији угљеника, што је од суштинског значаја за ублажавање климатских промена [10] .

За дугорочну сигурност хране, важно је одржати стабилност усева јер климатске промене могу повећати температурне флуктуације и непредвидиве временске обрасце. Међусобно спајање усева може помоћи у стабилизацији приноса усева, јер учинак једног усева може да компензује слаб учинак другог у променљивим условима [5] .

Слика 1: Методе сејања здружених усева [3]

Економске користи су такође важно због диверзификације извора прихода пољопривредника, пошто они могу да уберу више усева са истог комада земље [14] . Ова разноликост може да обезбеди финансијску заштиту од неуспеха усева или флуктуација цена изазваних климатским догађајима.

Постоје различите методе здружених усева, укључујући међуредове, траке, мешовите, релејне и “push-pull” методе сетве, свака са својим јединственим приступом и предностима.

Међукултура, пракса гајења две или више врста усева заједно на једном пољу, има све већи значај у европској пољопривреди. Нуди вишеструке предности, укључујући побољшану биодиверзитет, побољшано здравље тла, смањен притисак штеточина и повећану ефикасност коришћења ресурса. Овај метод је у складу са одрживим и еколошки прихватљивим пољопривредним праксама, приоритетом у европској политици.

Важност међусобног обрађивања усева у европској пољопривреди је наглашена његовим потенцијалом да допринесе безбедности хране, отпорности на климу и смањењу хемијских инпута, у складу са циљевима одрживости ЕУ. Неколико европских земаља промовисало је здружену сетву кроз различите механизме подршке, укључујући финансирање истраживања, обуку и агро-еколошке шеме.

Ускоро се очекује да ће европска политика еволуирати како би подржала даљи развој међукултуре. Ово би могло укључивати експлицитније подстицаје, субвенције и програме размјене знања како би се подстакло широко усвајање. Поред тога, промене политике се могу фокусирати на рационализацију административних процеса и стварање регулаторног окружења које олакшава међусобне праксе. На крају крајева, ова прилагођавања политике имају за циљ да максимизирају користи од међусобног обрађивања усева, док истовремено доприносе одрживијем и отпорнијем европском пољопривредном сектору.

Агрошумарство

То је пракса одрживог управљања земљиштем која комбинује пољопривредне и шумарске технике за стварање интегрисаних и разноврсних система коришћења земљишта. Агрошумарство је систем одрживог коришћења земљишта са обећавајућим потенцијалом за издвајање атмосферског угљеника у земљиште [1] . Има потенцијал да побољша отпорност европске пољопривреде на климатске промене и побољша укупну одрживост.

Диверзификација усева и извора прихода за отпорност у систему агрошумарства нуди динамичну мешавину врста дрвећа и усева, што резултира различитим производима и токовима прихода фармера [19] . Ова разноликост је кључна у помагању пољопривредницима да се прилагоде променљивим климатским условима расподелом ризика.

У системима агрошумарства, дрвеће игра кључну улогу у повећању задржавања воде и спречавању ерозије земљишта , што је од највеће важности када се решавају утицаји суша и интензивних падавина повезаних са климатским променама [7] .

Штавише, агрошумарство активно доприноси секвестрацији угљеника складиштењем угљеника у биомаси дрвећа и побољшањем органске материје у земљишту, ублажавањем климатских промена и смањењем емисије гасова стаклене баште [8] .

Ови системи су такође шампиони биодиверзитета , јачајући отпорност екосистема на климатске промене. Различите врсте биљака и дрвећа стварају станишта за дивље животиње и корисне инсекте, што на крају помаже у контроли штеточина [11] .

Поред тога, агрошумарство, нудећи хлад и заклон за усеве и стоку, олакшава њихову адаптацију на промену температуре и обрасца падавина [1] . Ова адаптација се показала посебно виталном у регионима подложним екстремним временским појавама.

Интегрисање дрвећа у системе агрошумарства значајно побољшава плодност и структуру земљишта, чинећи га отпорнијим на изазове везане за климу, као што су стрес воде и неравнотежа хранљивих материја [6] .

Коначно, дрвеће у оквиру система агрошумарства ефикасно регулише локалну микроклиму , ублажавајући екстремне температуре и смањујући штету од ветра за усеве. Ова контрола микроклиме је драгоцена у условима климатских промена [12] .

Агрошумарство, пракса интеграције дрвећа са усевима или стоком, стекла је признање широм света због својих безброј предности. Широко се користи у различитим облицима за решавање одрживог управљања земљиштем и еколошких изазова, побољшање безбедности хране и ублажавање климатских промена. Агрошумарство се интензивно практикује у Азији, Африци, Латинској Америци и Северној Америци, првенствено у земљама у развоју [9] . Најразвијенији региони укључују подсахарску Африку и југоисточну Азију, где је дубоко укорењен у традиционалним пољопривредним системима.

У Европи, агрошумарство је све више признато због свог потенцијала да унапреди пољопривредну одрживост, очува биодиверзитет и пружи услуге екосистема [4] . Различити програми Европске уније (ЕУ) и националне политике подржавају агрошумарске иницијативе. Земље попут Француске, Шпаније и Португала биле су пионири у промовисању агрошумарства, често пружајући финансијске подстицаје и техничку помоћ како би подстакли његово усвајање.

Европски агрошумарски системи који највише обећавају вероватно су системи који се могу узгајати у селу и силвопасторални системи, који интегришу дрвеће са ратарским културама или стоком [18] . Ови системи су усклађени са циљевима ЕУ за унапређење биодиверзитета, прилагођавање климатским променама и побољшану отпорност пољопривреде.

Међутим, још увек треба решити неколико изазова, укључујући питања поседа земљишта и ограничену свест, како би се откључао пуни потенцијал агрошумарства у Европи. Заједничка пољопривредна политика ЕУ (ЦАП) после 2020. има за циљ да повећа подршку агрошумарским праксама, утирући пут даљем регионалном развоју [4] .

Слика 3: Методе агрошумарства [3]

Агрошумарски системи могу имати многе предности са становишта услуга екосистема. Детаљи су представљени на слици 4. Генерално, портфолио услуга екосистема је обиман, било да се ради о очувању биодиверзитета, ублажавању климатских промена, снабдевању храном или горивом или рекреацији.

У закључку, здружена сетва и агрошумарство нуде практична и свеобухватна решења за побољшање климатске отпорности европских система усева. Диверзификацијом усева, очувањем биодиверзитета и помагањем у секвестрацији угљеника, ове одрживе праксе савршено су усклађене са циљевима пољопривреде отпорне на климу. Међутим, да би се ове предности у потпуности оствариле, потребан је заједнички напор, који обухвата подршку политике, техничку помоћ и прилагођене приступе за прилагођавање међукултурног и пољопривредног шумарства јединственим условима европске пољопривреде.

Референце

1. Abbas, F., Hammad, H. M., Fahad, S., Cerdà, A., Rizwan, M., Farhad, W., Ehsan, E., Bakhat, H. F. (2017). Agroforestry: a sustainable environmental practice for carbon sequestration under the climate change scenarios—a review. Environmental Science and Pollution Research, 24, 11177-11191.

2. Ajayi, O. C. & Place, F. (2012). Policy support for large-scale adoption of agroforestry practices: experience from Africa and Asia. In Nair, P. K. R., Garrity, D. (Eds.), Agroforestry - the future of global land use. Advances in Agroforestry, vol 9. Springer, Dordrecht. 

3. Burgess, J. A., Cano, M. E. C. & Parkes, B. (2022). The deployment of intercropping and agroforestry as adaptation to climate change. Crop and Environment, 1(2), 145–160.

4. den Herder, M., Moreno, G., Mosquera-Losada, R. M., Palma, J. H. N., Sidiropoulou, A., Santiago Freijanes, J. J., Crous-Duran, J., Paulo, J. A., Tomé, M., Pantera, A., Papanastasis, V. P., Mantzanas, K., Pachana, P., Papadopoulos, A., Plieninger, T. & Burgess, P. J. (2017). Current extent and stratification of agroforestry in the European Union. Agriculture, Ecosystems & Environment, 241, 121–132.

5. Hauggaard-Nielsen, H., Jørnsgaard, B., Kinane, J., & Jensen, E. S. (2008). Grain legume-cereal intercropping: The practical application of diversity, competition and facilitation in arable and organic cropping systems. Renewable Agriculture and Food Systems, 23(1), 3–12.

6. Jonsson, M., Bengtsson, J., Gamfeldt, L., Moen, J. & Snäll, T. (2019). Levels of forest ecosystem services depend on specific mixtures of commercial tree species. Nature Plants, 5(2), 141–147.

7. Jose, S. (2009). Agroforestry for ecosystem services and environmental benefits: an overview. Agroforestry Systems, 76(1), 1–10.

8. Kay, S., Rega, C., Moreno, G., den Herder, M., Palma, J. H. N., Borek, R., Crous-Duran, J., Freese, D., Giannitsopoulos, M., Graves, A., Jäger, M., Lamersdorf, N., Memedemin, D., Mosquera-Losada, R., Pantera, A., Paracchini, M. L., Paris, P., Roces-Díaz, J. V., Rolo, V., Rosati, A., Sandor, M., Smith, J., Szerencsits, E., Varga, A., Viaud, V., Wawer, R., Burgess, P. J. & Herzog, F. (2019). Agroforestry creates carbon sinks whilst enhancing the environment in agricultural landscapes in Europe, Land Use Policy, 83, 581–593.

9. Kiptot, E. & Franzel, S. (2012). Gender and agroforestry in Africa: a review of women’s participation. Agroforestry Systems, 84, 35–58.

10. Kremen, C. & Miles, A. (2012). Ecosystem services in biologically diversified versus conventional farming systems: Benefits, externalities, and trade-offs. Ecology and Society, 17(4), 40.

11. Kumar, B. M. & Nair, P. K. R. (2004). The enigma of tropical homegardens. In Nair, P. K. R., Rao, M. R., Buck, L. E. (Eds.), New vistas in agroforestry. Advances in Agroforestry, vol 1. Springer, Dordrecht.

12. Lasco, R. D., Delfino, R. J. P. & Espaldon, M. L. O. (2014). Agroforestry systems: helping smallholders adapt to climate risks while mitigating climate change. WIREs Climate Change, 5(6), 825–833.

13. Lithourgidis, A. S., Dordas, C. A., Damalas, C. A. & Vlachostergios, D. N. (2011). Annual intercrops: an alternative pathway for sustainable agriculture. Australian Journal of Crop Science, 5(4), 396–410.

14. Maitra, S., Hossain, A., Brestic, M., Skalicky, M., Ondrisik, P., Gitari, H., Brahmachari, K., Shankar, T., Bhadra, P., Palai, J. B.; Jena, J., Bhattacharya, U., Duvvada, S. K., Lalichetti, S. & Sairam, M. (2021). Intercropping—a low input agricultural strategy for food and environmental security. Agronomy, 11(2), 343. 

15. Mobasser, H., Vazirimehr, M. & Rigi, K. (2014). Effect of intercropping on resources use, weed management and forage quality. International Journal of Plant Animal and Environmental Sciences, 4(2), 706–713.

16. Ofori, F. & Stern, W. R. (1987). Cereal-legume intercropping systems. Advances in Agronomy 41, 41–90.

17. Palacios Bucheli, V. J. & Bokelmann, W. (2017). Agroforestry systems for biodiversity and ecosystem services: the case of the Sibundoy valley in the Colombian province of Putumayo. International Journal of Biodiversity Science, Ecosystem Services and Management, 13(1), 380–397.

18. Pantera, A., Burgess, P. J., Mosquera Losada, R., Moreno, G., López-Díaz, M. L., Corroyer, N., McAdam, J., Rosati, A., Papadopoulos, A. M., Graves, A., Riquiero Rodríguez, A., Ferreiro-Domínguez, N., Fernándéz Lorenzo, J. L., González-Hernández, M. P., Papanastasis, V. P., Mantzanas, K., Van Lerberghe, P. & Malignier, N. (2018). Agroforestry for high value tree systems in Europe. Agroforestry Systems, 92, 944–959.

19. Puri, S., Nair, P. K. R. (2004). Advances in agroforestry. Agroforestry Systems, 61-62(1), 437-452.

20. Tilman, D., Cassman, K. G., Matson, P. A., Naylor, R. & Polasky, S. (2002). Agricultural sustainability and intensive production practices. Nature, 418(6898), 671–677.

21. Willey, R. W. & Rao, M. R. (1980). A competitive ratio for quantifying competition between intercrops. Experimental Agriculture, 16(2), 117–125.