Развој концепта одрживости

Одржива пољопривреда

Једини извор људске хране је пољопривреда. Док осигурава глобалну сигурност хране, одржива пољопривреда треба да подржи одрживо управљање земљиштем, водом и природним ресурсима. Да би пољопривреда била одржива, она мора да обезбеди добра и услуге које ће задовољити потребе садашњих и будућих генерација уз одржавање профитабилности, здравља животне средине и социјалне и економске једнакости [1, 2]. Системи производње хране, као и политике и институције које подржавају глобалну безбедност хране, све су више неспособне да смање несигурност хране или обезбеде одрживост животне средине [3].

Одрживост се заснива на принципу „задовољити потребе садашњости без угрожавања способности будућих генерација да задовоље своје сопствене потребе“. Главни циљ одрживости је да људи живе мирно и дугорочно на Земљи. Одлуке на међународном, националном и индивидуалном нивоу могу бити вођене идејом одрживости [4].

Као што је приказано на слици 1, еколошки, економски и друштвени концепти се користе за описивање одрживости. Постоје бројна питања повезана са одрживошћу животне средине, од загађења до управљања природним ресурсима. Главни циљ одрживости животне средине је смањење утицаја људских активности на животну средину уз истовремено подстицање обнове и очувања нашег природног станишта. Заштита животне средине је често прва ствар која пада на памет када се размишља о одрживости. Међутим, концепт одрживости такође обухвата социјалну и економску одрживост [5].

Економска одрживост се односи на способност привреде да одржи одређени ниво економске производње на неограничен временски период. То укључује постизање равнотеже између економске експанзије и стицања профита са ефектима на људе и животну средину. [6]. Друштвени концепт одрживости односи се на вредности које промовишу једнакост и права појединца. Да би се осигурала друштвена одрживост, позитивни и негативни утицаји на људе морају бити идентификовани и управљани [7].

Глобалне циљеве, који се такође називају циљевима одрживог развоја (SDG), успоставиле су Уједињене нације (УН) 2015. године као компоненту Агенде за одрживи развој до 2030. године. Због климатских промена, ова агенда има за циљ смањење сиромаштва, здравствених проблема, неписмености и спорог економског раста. Циљеви одрживог развоја су „нацрт за постизање боље и одрживије будућности за све“ и укључују 169 циљева поред 17 циљева за решавање ових проблема (Слика 2). Током наредних 15 година, СДГ ће водити националне развојне планове [8].

Пошто су SDG-ови међусобно повезани, многи сектори индустрије имају утицај на низ питања у вези са SDG-ом, укључујући пољопривреду, која је од суштинског значаја за постизање SDG-а до 2030. године, како су поставиле УН. Пољопривреда је централна тачка за многе циљеве одрживог развоја [9]. SDG #2, који се односи на производњу хране, позива на „окончање глади, постизање сигурности хране и побољшану исхрану, и промовисање одрживе пољопривреде“. Међутим, без успешног и одрживог пољопривредног сектора, други SDG се не могу постићи. На пример, производња хране је нераскидиво повезана са другим изазовима SDG-а, укључујући обезбеђивање приступа чистој води и канализацији (SDG #6), обезбеђивање приступа приступачној и чистој енергији (SDG #7), промовисање пристојног запошљавања и економског раста (SDG #8) , и промовисање одговорне потрошње и производње (SDG #12). Пољопривреда индиректно утиче на SDG за живот на земљи (SDG #15), родну равноправност (SDG #5), климатске акције (SDG #13) и сиромаштво (SDG #1). Храна и пољопривреда су централни део Агенде 2030, од искорењивања сиромаштва и глади до борбе против климатских промена и очувања природних ресурса [8, 10].

Пољопривреда и проблем одрживости

Пољопривреда се суочава са многим изазовима у 21. веку. Главни проблеми одрживости којима се прехрамбена и пољопривредна индустрија морају позабавити су глад у земљама у развоју, гојазност у развијеним земљама, растуће цене хране, сталне климатске промене, растући трошкови горива и транспорта, недостаци на глобалном тржишту, глобално загађење пестицидима, прилагођавање штеточинама и отпор, губитак плодности земљишта и органског угљеника, ерозија земљишта, опадање биодиверзитета и дезертификација [11, 12].

Одржива пољопривреда је одржива опција за решавање основних и примењених питања производње хране на еколошки, економски и друштвено одговоран начин. То подразумева стварање и спровођење пракси управљања које подржавају органске процесе како би се сачували сви ресурси, смањио отпад и заштитила животна средина уз очување или повећање профитабилности фарме. Веома је важно радити са природним процесима у земљишту [13, 14]. Штавише, забринутост за добробит животиња мора да се реши и у пољопривредним предузећима која укључују стоку [1].

Тренутна стопа раста пољопривредне производње је неодржива због штетних утицаја на природне ресурсе и животну средину. До 75% генетске разноврсности усева је изгубљено, једна трећина пољопривредног земљишта је деградирана, а 22% животињских раса се суочава са изумирањем. Сваке године се губи 13 милиона хектара шуме због других намена земљишта, а више од половине рибљег фонда се у потпуности користи. Главни проблеми су растућа оскудица и брзо исцрпљивање природних ресурса у време када потражња за пољопривредним производима и услугама, као што су храна и храна за животиње, брзо расте. Предвиђа се да ће области са највишим стопама несигурности хране и пољопривредне зависности доживети најбржи раст становништва [15].

У системима одрживе пољопривреде, већ постојећи токови енергије у земљишту, циклуси хранљивих материја и воде, корисни организми у земљишту и природна контрола штеточина се у потпуности користе [13]. Пољопривреда значајно доприноси климатским променама и један од најрањивијих привредних сектора. Емисије гасова са ефектом стаклене баште из пољопривреде јављају се и унутар фарме и на граници промене коришћења земљишта између природних екосистема и пољопривредног земљишта. Они чине отприлике 20% свих емисија изазваних људима [16].

Као што је приказано на слици 3, као резултат равнотеже између растућих емисија на фарми и смањења емисија услед промене коришћења земљишта, пољопривредне емисије широм света (укључујући оне из процеса промене употребе земљишта) биле су близу 11 милијарди тона CO₂ еквивалента ( CO₂ ек.) у 2019. години [16]. Само емисије гасова стаклене баште које се односе на усеве и стоку доприносе отприлике 5 милијарди тона CO₂ ек. у атмосферу сваке године [17].

Азија је имала највећу апсолутну емисију (4 милијарде тона) у 2019. години, док су Океанија и Латинска Америка имале највећу емисију по глави становника (4-6 тона по глави становника). Африка је имала највећи пораст (30%) од 1990. године, док је Латинска Америка забележила највећи пад (20%). Више од половине светских пољопривредних емисија отпада на Бразил, Индонезију и Кину. У Бразилу и Индонезији, крчење шума и емисије пожара тресета доминирале су националним пољопривредним емисијама гасова, док су у Кини емисије са фарми биле највеће [16].

У оквиру фарме, емисије метана, азот-оксида и CO₂ допринеле су више од 7 милијарди тона еквивалента CO₂ (екв.) у 2019. години, што је повећање од 9% у односу на 1990. Сточарство је чинило две трећине емисија метана и азот-оксида. Промена коришћења земљишта допринела је 3,5 милијарди тона CO₂ екв., од којих је већина настала услед губитака угљеника услед крчења шума и пожара на тресетишту. Од 1990. године, азот-оксида је смањен за око 30%, док је CO₂ повећан за скоро 60% [16].

Одржива пољопривреда и енергија

Да би се задовољила све већа светска потражња, учинила их инклузивнијим, сигурнијим и одрживијим и у складу са Париским климатским споразумом и Агендом за одрживи развој 2030, енергетски и прехрамбени системи морају бити трансформисани. Системи за снабдевање храном и енергијом имају значајан утицај на животну средину, привреду и друштво у целини, што их чини неопходним за постизање многих циљева одрживог развоја [18].

Тренутна употреба енергије у прехрамбеном систему је неодржива. Због недостатка приступачне, поуздане и одрживе енергије за милионе људи и малих и средњих пољопривредно-прехрамбених предузећа, постоје значајни губици хране у фазама након жетве. Пре него што уопште стигне на тржиште, изгуби се око 14% хране произведене широм света [19]. Губици хране се решавају у целом ланцу снабдевања, пошто смањење отпада доводи до мање потражње за земљиштем, водом и енергијом, као и до нижих емисија [20]. У 2019. години, више од 2,6 милијарди људи платило је непропорционалну количину новца да живи без приступа чистим горивима и технологијама за кување [18].

Трећину укупне светске финалне потражње за енергијом чине пољопривредни и прехрамбени системи, већина у процесима после жетве и као фосилна горива [21]. У неком тренутку дуж ланца вредности, губици хране резултирају губитком око 30% те енергије [18].

Све фазе производње, прераде и дистрибуције хране до крајње потрошње укључене су у ланце снабдевања пољопривредно-прехрамбеним производима [12]. У глобалном пољопривредно-прехрамбеном систему, пољопривреда је примарни извор емисије гасова стаклене баште. Око 10% до 15% светских емисија гасова стаклене баште директно се може приписати пољопривреди. До 30% више емисија је резултат промена у коришћењу земљишта и крчења шума за производњу сточне хране. Метан и азот-оксид, који заједно чине око 22% глобалних емисија, такође производи пољопривреда [22].

Енергија може помоћи да се постигне одржива пољопривреда. Ово се може постићи уграђивањем ефикасних енергетских технологија и обновљивих извора енергије у пољопривредне системе; коришћење отпада из пољопривредно-прехрамбене индустрије за генерисање обновљиве енергије, смањење емисија гасова стаклене баште, повезаних са отпадом и задржавање угљеника у земљишту и енергетским усевима, користећи биођубрива направљена од биомасе. Поседовање довољно енергије у ланцима исхране може помоћи у прилагођавању климатским променама повећањем отпорности на промене временских образаца и могућим повећањем прихода кроз разноликост производа и услуга, активности са додатом вредношћу и отварање локалних радних места [18].

Референце

1. FAWC, Sustainable agriculture and farm animal welfare, Farm Animal Welfare Committee 2016: London, UK.

2. HLPE, Food losses and waste in the context of sustainable food systems. A report by the High Level Panel of Experts on Food Security and Nutrition of the Committee on World Food Security, Rome. 2014.

3. Pretty, J.N., J. Thompson, and F. Hinchcliffe, Sustainable agriculture: impacts on food production and food security. International Institute for Environment, Development. Gatekeeper Series, 1996(60).

4. Perdan, S., The Concept of Sustainable development and its Practical Implications. , in Sustainable Development in Practice: Case Studies for Engineers and Scientists. 2nd. ed. John Wiley & Sons Ltd, 2011. pp. 3-25, A. Azapagic, Editor. 2011.

5. Heinberg, R. and D. Lerch, What is sustainability? The post carbon reader, 2010. 11: p. 19.

6. Goniadis, G. and M. Lampridi, Introduction to Sustainable Development, ed. N. Moussiopoulos. 2015: International Hellenic University.

7. Purvis, B., Y. Mao, and D. Robinson, Three pillars of sustainability: in search of conceptual origins. Sustainability Science, 2019. 14(3): p. 681-695.

8. UN. Sustainable Development Goals, United Nations. 2022 13/10/2022]; Available from: https://unstats.un.org/sdgs/.

9. UN, Transforming our world: the 2030 Agenda for Sustainable Development, United Nations, A/RES/70/1, 2015. 2015.

10. Nhemachena, C., et al., Measuring Baseline Agriculture-Related Sustainable Development Goals Index for Southern Africa. 2018. 10(3): p. 849.

11. Lichtfouse, E., et al., Agronomy for sustainable agriculture. A review. Agronomy for Sustainable Development, 2009. 29(1): p. 1-6.

12. Gorjian, S., et al., Sustainable Food and Agriculture: Employment of Renewable Energy Technologies. Current Robotics Reports, 2022. 3(3): p. 153-163.

13. Chel, K., Renewable energy for sustainable agriculture. Agronomy for Sustainable Development, Springer Verlag/EDP Sciences/INRA, 10.1051/agro/2010029 . hal00930477, 2011. 31(1): p. 91-118.

14. UNDP, Sustainable Agriculture, in The International Guidebook of Environmental Finance Tools, United Nations Development Programme (UNDP). 2012, United Nations

15. FAO. Sustainable Agriculture. 2021 09/10/2022]; Available from: https://www.fao.org/sustainable-development-goals/overview/fao-and-the-2030-agenda-for-sustainable-development/sustainable-agriculture/en/.

16. FAO, Emissions from agriculture and forest land. Global, regional and country trends 1990–2019. FAOSTAT Analytical Brief Series No 25. Rome. 2021.

17. Tubiello, F., Greenhouse Gas Emissions Due to Agriculture. 2019.

18. FAO and IRENA, Renewable energy for agri-food systems – Towards the Sustainable Development Goals and the Paris Agreement. Abu Dhabi and Rome. https://doi.org/10.4060/cb7433en, 2021.

19. FAO, Food loss and waste must be reduced for greater food security and environmental sustainability, Food and Agriculture Organization, Rome, www.fao.org/news/story/en/item/1310271/icode/. 2020.

20. FAO, “Energy-Smart” Food for People and Climate Issue Paper, Food and Agriculture Organization, Rome. 2011.

21. FAO, Energy, agriculture and climate change towards energy-smart agriculture, Food and Agriculture Organization of the United Nations. 2016.

22. Andreas Gattinger, J.J., Adrian Muller, Friedhelm Göltenboth and Jørgen Olesen, Mitigating Greenhouse Gases in Agriculture A challenge and opportunity for agricultural policies. 2011: Stuttgart.