Модул 5 · Поглавље 7
Антропогене стратегије адаптације: генетика, физичка модификација, менаџменти исхране и система гајења
IPCC дефинише адаптацију као акције предузете да би се смањила рањивост природних и антропгених система на ефекте садашњих или очекиваних климатских промена. Стратегије прилагођавања људи обухватају одгајивање, модификације система производње и управљања, као и институционалне и политичке промене о којима ће бити речи у следећем поглављу. Слика 1. даје сажет преглед стратегија прилагођавања управљања стоком, након чега ће оне бити детаљно разматране. Укратко, прилагођавање људи укључује примену пракси које помажу животињама да се прилагоде климатским променама и побољшају своје перформансе.
Генетика
Примена селективног гајења је код домаћих животиња током времена довела до побољшања производних перформанси, доприносећи укупном повећању приноса њихових производа. Међутим, ова често једносмерна селекција је фаворизовала високо продуктивне генотипове са високим енергетским захтевима и повећаном производњом метаболичке топлоте. Као резултат тога, у условима климатских промена, постоји ризик да такви генотипови могу бити подложнији топлотном стресу због њиховог већег метаболичког оптерећења [2]. Са пројекцијама климатских промена које указују на топлије услове и чешће екстремне температуре, једна од мера за адаптацију људи укључује манипулацију генетским материјалом домаћих животиња. Уочено је да одређене расе и врсте домаћих животиња показују већу отпорност на топлотни стрес, што је уско повезано са њиховим адаптивним способностима, као што је детаљно објашњено у претходном поглављу о адаптацији животиња. Расе домаћих животиња које потичу из тропских региона еволуирале су да опстану у топлијим климама и да се носе са недостатком воде, што им даје еволуциону предност у контексту климатских промена. Адаптације као што су танка, кратка и глатка коса, већи удови, повећана површина коже и плућа, мања величина тела, између осталог, играју кључну улогу у њиховој способности прилагођавања. Штавише, слично локално прилагођеним расама, специфичне физиолошке и имунолошке особине повећавају отпорност ових тропских раса у условима гајења који нису идеални.
Конвенционална, маркер-асистирана и геномска селекција
Врх форме
Пошто је фенотипска експресија особина у великој мери детерминисана генотипом, различити облици генетске манипулације се сматрају једном од могућности у оквиру мера адаптације човека. Стога су херитабилитет и адитивна генетска варијабилност особина важних за термичку отпорност, параметри од којих зависи успех примене оваквих метода. Ипак, физиолошки маркери топлотног стреса као што су брзина дисања, ректална температура и ниво саливације, показују ниску херитабилност [3;4;5] и контролишу се бројним квантитативним локусима са малим појединачним ефектима. Сходно томе, потенцијал за значајан генетски напредак кроз конвенционалне методе селекције је ограничен. Други изазов, на пример код крава музара, је да се идентификују животиње које су толерантне на топлоту због сложене природе топлотног стреса и негативне корелације између топлотне толеранције и особина продуктивности. Ово истиче неопходност да се прецизно одреде геномске варијације повезане са особинама толеранције на топлоту, чиме се додаје још једна димензија напретку геномске селекције (GS) за млечне краве отпорну на топлоту [6]. Коришћење студија асоцијација на нивоу генома (GWAS) како би се прецизно одредили гени који управљају особинама климатске адаптације, као што су ефикасна терморегулација, искоришћавање хране и имунитет, могло би да убрза селекцију животиња које су отпорније на климатске изазове [7]. До сада је у млечном говедарству постигнут напредак у прецизирању гена кандидата као што су HSF1, SPAG17, DNAJC8, HSPA9 и DNAJC18 повезаних са толеранцијом на топлоту и особинама производње млека, олакшавајући селекцију уз помоћ маркера, геномску селекцију и иницијативе за едитовање гена [8].
Поред горе поменутих, маркер-асистиране и геномске селекције, друге опције попут укрштања и уређивања гена нуде могућности за манипулисање анималном генетиком како би се допринело решавању ефеката климатских промена на стоку.
Прилагођавање тропских раса зонама климатске угрожености могла би бити одржива стратегија за суочавање са климатским променама. Међутим, постоје неки фактори које треба узети у обзир, као што су способност животиња да опстану у другим условима животне средине, њихова отпорност на локалне болести и њихова укупна прилагођеност новим климатским условима. Поред тога, ове расе генерално карактерише нижа продуктивност, што није у складу са савременим циљевима гајења и потребама за њиховим производима.
Укрштање тропских и локално адаптираних раса са високо-производним расама намеће се као једна од алтернатива. На пример, гајење мелеза између таурина и зебу говеда (Bos taurus indicus) показало се ефикасним у побољшању перформанси уз очување отпорности на животну средину [9]. Ови мелези показују побољшану прилагођеност на повишене температуре, влажност и отпорност на паразите (посебно на крпеље Boophilus microplus) која се пропорционално повећава са учешћем гена Bos taurus indicus у генотипу [10]. Гајењем мелеза тропских раса и високо-продуктивних раса остварује се двоструки ефекат у борби против климатских промена. Прво, ови мелези показују повећану отпорност на топлоту, одређене болести и недостатак воде. Истовремено, они постижу повећану продуктивност, чиме се смањује укупни угљенични отисак [11].
Полазећи од морфолошких карактеристика стоке које омогућавају бољу адаптацију животиња из тропских крајева, генетске студије су откриле гене и механизме наслеђивања који дефинишу ове специфичне особине. Неке расе говеда имају веома кратку длаку и смањену густину фоликула, дајући фенотип који се назива "SLICK". Према неким студијама, ефекат "SLICK"-а се највероватније остварује повећаним знојењем, а не смањењем дужине и густине длаке [12]. "SLICK" варијанта је сада уведена у друге расе, укључујући високо продуктивну холштајн млечну расу, стварајући животиње толерантније на топлоту [13].
Поред тропских раса, локално прилагођене расе, које се често дефинишу као генетски ресурси (AnGR), свакако су од значаја у мерама прилагођавања на климатске промене као што је приказано на слици 2. Њихова еволуција се одвијала у условима адаптације на екстремне климатске услове и пратеће, различите врсте патогена и паразита, услед чега се оне одликују специфичним карактеристикама. Дакле, ове расе служе као непроцењиво богатство и ако се темељно истраже, могу се искористити за развој генотипова добро прилагођених променљивим условима изазваним климатским променама [15]. Многе локално адаптиране врсте и расе су првенствено концентрисане у сушним регионима. Камиле се, на пример, претежно налазе у сушним зонама, показујући варијације у прилагођавању надморској висини и клими. Јак је, са друге стране, специјализован за опстанак у изузетно тешким условима на великим висинама широм сушних предела Азије. Према ФАО [16], преко 70% раса магараца, око 50% раса оваца и коза и 30% раса говеда и коња је прилагођено сушним регионима. Међутим, већини аутохтоних раса недостаје свеобухватна карактеризација, а њихове адаптације укључују не само отпорност на топлоту, већ и способност да напредују, развијају се и размножавају суочени са сезонским недостацима у исхрани, као и изазовима које постављају паразити и болести.
Тренутно, од безброј врста сисара и птица, само 40 је припитомљено, што игра кључну улогу у производњи меса, млечних производа и јаја. Значајан део ове производње покривају кључне врсте као што су говеда, биволи, козе и овце. Нажалост, 26 посто раса стоке је сада у опасности, а 6 посто је већ изумрло. Стратегије које се фокусирају на животињске генетичке ресурсе могу обликовати популације селективним узгојем отпорнијих раса, укрштањем ради веће отпорности на температуру или болести, или преласком на алтернативне врсте када ови приступи више нису одрживи. Разноликост у оквиру анималних генетичких ресурса нуди могућност прилагођавања климатским променама, новим болестима, ограниченим ресурсима хране и воде и растућим захтевима тржишта.
Примена биотехнологије за увођење термо-резилијентних гена- уређивање (едитовање) гена је обећавајући приступ у стратегијама прилагођавања климатским променама. Истраживачи су идентификовали неколико гена повезаних са термо-толеранцијом код стоке. Ови гени укључују оне који детерминишу протеине топлотног шока, факторе транскрипције топлотног шока, рецептор тироидних хормона, митохондријални инозитол протеин, изоцитрат дехидрогеназу и бутирофилин фосфофрукто киназу [17]. Студије су показале да ови гени играју кључну улогу у регулисању различитих физиолошких процеса који доприносе термо-резилијентности. На пример, настајање протеина топлотног шока 70 индуковано је термичким стресом са функцијом да помаже у заштити ћелија од оксидативног оштећења и одржи њен интегритет. Поред протеина топлотног шока, откривено је да су и други гени укључени у регулисање имунолошког одговора и заустављања ћелијског циклуса, појачано регулисани током услова топлотног стреса код стоке. Користећи технике за уређивање гена, као што је CRISPR-Cas9, научници могу потенцијално да уведу гене термо-резилијентности у геноме врста и раса домаћих животиња, чиме се повећава њихова способност да издрже и прилагоде се топлотном стресу.
Физичке модификације
Промене животне средине представљају одржив приступ за ублажавање топлотног стреса код стоке и могу се уопштено категорисати у модификације слободног и затвореног система гајења.
Модификације у слободном систему гајења
За животиње смештене на отвореном, на травњацима или пашњацима, ефикасне физичке модификације укључују обезбеђивање склоништа која штите од сунчевог зрачења, а истовремено олакшавају хлађење током топлог времена [18]. Животиње на испаши имају користи од природних извора сенке као што су широке, густе крошње дрвећа, које омогућавају повећано испаравање топлоте и влаге из њихових тела [19]. Алтернативно, различити типови склоништа нуде одржива решења, при чему слика 3. приказује модеран дизајн заснован на соларној енергији који доноси значајне уштеде енергије [20]. Прскање водом може додатно смањити телесну температуру као што је приказано на слици 4. [21]. Комбиновани системи показују супериорну ефикасност, стварајући синергистички ефекат, посебно у сушним условима [22]. Утврђено је да се интегрисањем прскалица са наткривеним испустима повећава дневни прираст свиња у поређењу са употребом само прскалица.
Модификације у затвореном систему гајења
Због специфичне природе затворених система гајења, стока смештена у њима је обично подложнија деловању микроклиматских услова. Неопходно је стално праћење температуре, влажности, гасова и других параметара у шталама, посебно у интензивним системима са великом концентрацијом животиња. У савремено доба, напредак у технологији прецизне пољопривреде нуди могућност континуираног прилагођавања оваквих система насталим променама, обезбеђујући доследно одржавање пожељне микроклиме током целог производног циклуса. Свиње су, посебно, веома осетљиве на топлотни стрес, због чега су им потребни високо ефикасни системи за хлађење и вентилацију [23]. Илустративан пример оваквог система приказан је на слици 5.
Генерално, физичке модификације унутар штала укључују уградњу или побољшање система вентилације, коришћење грађевинских материјала који смањују топлоту, као што је изолација, и оптимизацију оријентације штале. Додатне мере као што су вештачка вентилација, прскање и системи за хлађење подлоге такође се могу применити [24]. Различити системи за климатизацију и хлађење подлоге су показали супериорне перформансе у ублажавању топлотног стреса [24]. Међутим, важно је узети у обзир и значајне инвестиционе и оперативне трошкове, као и потрошњу енергије повезану са њиховим радом. Развој и примена зелених технологија ће несумњиво допринети њиховом ширем усвајању и еколошкој ефикасности [20].
Слика 5. Пример система вентилације и хлађења за велике фарме свиња [23]
Менаџмент исхране
Коришћење стратегија храњења помаже у одржавању хидратације, електролотног баланса и антиоксидативног статуса, чиме се смањује физиолошки напор повезан са топлотним стресом, а истовремено обезбеђује средство за побољшање перформанси животиња. Ове стратегије обухватају прилагођавање састава исхране, промене у времену и учесталости храњења, као и ефикасне праксе управљања водом [18].
Ефикасно управљање водом: спровођење ефикасних стратегија управљања водом, као што је обезбеђивање адекватног приступа чистој води за напајање и оптимизација ефикасности коришћења воде у производњи сточне хране, може помоћи у ублажавању утицаја несташице воде и суше на сточарство. Осигуравање чисте, обилне воде у близини подручја за храњење је од суштинског значаја, посебно у топлим климама где вода може бити топла. Напајање водом ниже температуре допринело је побољшању перформанси животиња смањењем телесне температуре, посебно код крмача у лактацији-повећањем уноса хране и производњом млека [ 25;26]. Комбиновање исхране по вољи са влажењем оброка такође је побољшало унос хране код крмача у лактацији током лета, у поређењу са исхраном сувим оброцима који нису давани по вољи [26].
Додавање електролита је кључна нутритивна стратегија за ублажавање топлотног стреса код стоке због губитака воде знојењем и/или дахтањем. Штавише, Renaudeau и сар. [18], наглашавају важност обезбеђивања додатних антиоксиданата, као што су витамини Е и C, за борбу против оксидативног стреса изазваног хипертермијом.
Укључивање масти у исхрану може ефикасно ублажити топлотни стрес, побољшати унос енергије и подржати укупне перформансе током повишених температура. Масноћа служи као кључни извор енергије када животиње смањују унос хране током топлотног стреса; повећава густину енергије, помажући у задовољавању нутритивних потреба са мањим количинама. Поред тога, метаболизам масти ствара мање топлоте од угљених хидрата или протеина, потенцијално минимизирајући здравствене ризике повезане са топлотом и одржавајући топлотну равнотежу. Штавише, додавање масти побољшава укус хранива код живине, обезбеђујући адекватан унос хранљивих материја, док промовише раст и квалитет трупа код свиња под топлотним стресом, чиме се одржава продуктивност и профитабилност у погођеним производним системима [27;28].
Додавање аминокиселина: Допуна исхране свиња специфичним аминокиселинама, као што су лизин и метионин, помаже у одржавању синтезе протеина и мишићне масе током топлотног стреса, подржавајући перформансе раста и квалитет трупа код свиња узгајаних у топлим климама [18].
Адитиви против топлотног стреса: Неки адитиви за храну, као што су модификатори топлотног стреса или једињења за смањење топлоте, посебно су дизајнирани да ублаже физиолошке ефекте топлотног стреса. Ови адитиви могу укључивати супстанце које побољшавају дисипацију топлоте, побољшавају задржавање воде или регулишу хормонске одговоре на топлотни стрес, чиме се побољшава удобност и перформансе свиња током периода повишених температура. Показало се да пробиотици, пребиотици и фитогена једињења побољшавају здравље црева и апсорпцију хранљивих материја, повећавајући отпорност на топлотни стрес. Такође је утврђено да извесни додаци храни као што су ниацин, култура гљивица и коњугована линолна киселина ублажавају утицај повишених температура на перформансе код преживара и живине [18].
Прилагођавање режима храњења (времена и/или учесталости) може помоћи животињама да се носе са топлотним стресом. Током врућег времена, животиње се могу хранити рано ујутру или касно увече када су температуре ниже [29;30]. Храњење током овог периода смањује топлотни стрес и омогућава им да удобније конзумирају храну. Обезбеђивање мањих, чешћих оброка током дана помаже у регулисању варења и апсорпције хранљивих материја, смањујући метаболичку топлоту која се ствара током варења.
Поред наведеног, доступне су и неке друге мере прилагођавања у погледу управљања исхраном. Коришћење алтернативних извора хране као што су нуспроизводи агроиндустрије и хранива на бази инсеката помаже у ублажавању утицаја флуктуација хране изазваних климатским променама, обезбеђујући при томе вредне нутријенте. Истовремено, оптимизација ефикасности хране кроз селективни узгој и прецизне технике храњења минимизира коришћење ресурса, смањујући трошкове производње уз повећање продуктивности. Поред тога, интегрисање крмних култура отпорних на климу, као што су траве и махунарке отпорне на сушу, одржава сточарску производњу у регионима са недостатком воде, захтевајући мање инпута и повећавајући отпорност на климатске варијабилности.
Менаџмент система гајења
Управљање системима гајења у сточарству обухвата низ стратегија, укључујући:
1) Диверзификација врста стоке нуди вишеструки приступ прилагођавању на климатске промене у сточарству. Истовременим гајењем различитих врста и раса, фармери могу да побољшају отпорност, побољшају коришћење ресурса и побољшају прилагодљивост променљивим условима животне средине, подстичући на тај начин одрживост операција у сточарству [31]. Штавише, традиционални сточари ово већ користе да би одржали високу разноликост унутар ниша на фарми и ублажили климатске и економске изазове [15;16]. Стога би њихова примена могла да игра кључну улогу у прилагођавању климатским променама. Истраживања Seo и Mendelsohn-а[32] сугеришу да мале фарме у земљама у развоју показују већу отпорност на климатске промене због свог разноликог портфеља врста, флексибилности у промени између врста и ослањања на козе и овце. Насупрот томе, комерцијалне млечне и товне фарме се суочавају са повећаном осетљивошћу јер њихова специјализована природа чини прелазак на друге врсте изазовнијим. Различити модели на нивоу врста стоке који узимају у обзир директне утицаје климатских промена заједно са променама у агроеколошким условима и производним системима указују на прелазак са гајења говеда и живине на гајење малих преживара са порастом температуре [32]. Као што је раније приказано на слици 2, анимални генетски ресурси – скуп од 38 врста припитомљених птица и сисара са више од 8 800 раса које се тренутно користе за исхрану и пољопривреду, могу имати важну улогу у овој стратегији.
2) Прилагођавање величине стада и густине насељености представља проактиван и прилагодљив приступ ублажавању климатских промена у системима сточарске производње. Студије Diaz-Solis и сар. [33] и Mu и сар. [34], указују на ефикасност флексибилног управљања овим чиниоцима у смањењу рањивости сточарских система на сушу и друге стресоре везане за климу. Применом флексибилних стопа гајења које узимају у обзир варијабилност животне средине, произвођачи могу да оптимизују учинак стоке док минимизирају ризик од прекомерне испаше и исцрпљивања крмних ресурса током периода суше, чиме одржавају здравље екосистема и повећавају укупну отпорност на изазове везане за климу.
3) Интеграција сточарства са шумарством и/или ратарским усевима нуди синергијске предности, укључујући побољшани квалитет земљишта и циркулацију хранљивих материја. Овакви комбиновани приступи помажу у очувању земљишта, смањују зависност од хемијских супстанци и подстичу економску ефикасност у оквиру пољопривредних операција.
Ryschawy и сар. [35], су показали да мешовити системи усева и стоке пружају економски и еколошки прихватљив приступ пољопривреди. Ови системи укључују истовремено гајење усева и стоке на истом земљишту, омогућавајући синергију између различитих компоненти пољопривредног система. Диверзификацијом токова прихода и циклуса хранљивих материја, мешовити системи усева и стоке могу побољшати отпорност фарме на климатске варијабилности и флуктуације тржишта. Слично, Alves и сар. [36], истраживали су могућности за интегрисане системе усева, стоке и дрвећа као одрживог облика интензивирања пољопривреде. Ови системи интегришу шуме са традиционалном биљном и сточарском производњом, стварајући различите агроекосистеме који нуде вишеструке предности. Секвестрирањем угљеника, повећањем плодности земљишта и обезбеђивањем додатних извора прихода, овакви интегрисани системи доприносе ублажавању климатских промена, док истовремено подржавају живот на селу.
Референце
Cheng, M., McCarl, B., & Fei, C. (2022). Climate Change and Livestock Production: A Literature Review. Atmosphere, 13(1), Article 1.
Bernabucci, U.; Lacetera, N.; Baumgard, L.H.; Rhoads, R.P.; Ronchi, B.; Nardone, A. Metabolic and hormonal acclimation to heat stress in domesticated ruminants. Animal 2010, 4, 1167-1183.
Luo H, Li X, Hu L, Xu W, Chu Q, Liu A, et al. Genomic analyses and biological validation of candidate genes for rectal temperature as an indicator of heat stress in Holstein cattle. J Dairy Sci. (2021) 104:4441–51.
Luo H, Hu L, Brito LF, Dou J, Sammad A, Chang Y, et al. Weighted single-step GWAS and RNA sequencing reveals key candidate genes associated with physiological indicators of heat stress in Holstein cattle. J Animal Sci Biotechnol. (2022) 13:108.
Otto PI, Guimarães SEF, Verardo LL, Azevedo ALS, Vandenplas J, Sevillano CA, et al. Genome-wide association studies for heat stress response in Bos taurus×Bos indicus crossbred cattle. J Dairy Sci. (2019) 102:8148–58.
Dikmen S, Wang XZ, Ortega MS, Cole JB, Null DJ, Hansen PJ. (2015). Single nucleotide polymorphisms associated with thermoregulation in lactating dairy cows exposed to heat stress. J Anim Breed Genet. 132:409–19.
Hansen PJ. (2020). Prospects for gene introgression or gene editing as a strategy for reduction of the impact of heat stress on production and reproduction in cattle. Theriogenology. 154:190–202.
Worku, D., Hussen, J., Giovanna De Matteis, Schusser, B., & Mohanned Naif Alhussien. (2023). Candidate genes associated with heat stress and breeding strategies to relieve its effects in dairy cattle: a deeper insight into the genetic architecture and immune response to heat stress. Frontiers in Veterinary Science, 10.
Trail, J. C. M., Gregory, K. E., Marples, H. J. S., & Kakonge, J. (1985). Comparison of Bos taurus-Bos indicus breed crosses with straightbred Bos indicus breeds of cattle for maternal and individual traits. Journal of Animal Science, 60(5), 1181-1187.
Madalena, F. E. (2002). Dairy Animals| Bos Indicus Breeds and Bos Indicus× Bos Taurus Crosses.
Patra, A.K. (2017).Accounting methane and nitrous oxide emissions, and carbon footprints of livestock food products in different states of India. J. Clean. Prod. 162, 678–686.
Dikmen, S. E. R. D. A. L., Alava, E., Pontes, E., Fear, J. M., Dikmen, B. Y., Olson, T. A., & Hansen, P. J. (2008). Differences in thermoregulatory ability between slick-haired and wild-type lactating Holstein cows in response to acute heat stress. Journal of dairy science, 91(9), 3395-3402.
Dikmen, S. E. R. D. A. L., Khan, F. A., Huson, H. J., Sonstegard, T. S., Moss, J. I., Dahl, G. E., & Hansen, P. J. (2014). The SLICK hair locus derived from Senepol cattle confers thermotolerance to intensively managed lactating Holstein cows. Journal of dairy science, 97(9), 5508-5520.
FAO: Lıvestock dıversıty helps cope wıth clımate change. Retrıeved from https://www.fao.org/3/i6232e/i6232e.pdfhttps://www.fao.org/3/i6232e/i6232e.pdf
Hoffmann, I. (2010). Climate change and the characterization, breeding and conservation of animal genetic resources. Animal Genetics, 41(s1), 32–46.
FAO(2006). Breed Diversity in Dryland Ecosystems. Information Document 9, Fourth Session of the Intergovernmental Technical Working Group on Animal Genetic Resources for Food and Agriculture. FAO, Rome. Retrieved from http://www.fao.org/Ag/againfo/programmes/en/genetics/documents/ITWG-AnGr4/CGRFA-WGAnGr-4-06-inf9.pdf.
Passamonti, M. M., Somenzi, E., Barbato, M., Chillemi, G., Colli, L., Joost, S., Milanesi, M., Negrini, R., Santini, M., Vajana, E., Williams, J. L., & Ajmone-Marsan, P. (2021). The Quest for Genes Involved in Adaptation to Climate Change in Ruminant Livestock. Animals : an open access journal from MDPI, 11(10), 2833.
Renaudeau, D., Collin, A., Yahav, S., de Basilio, V., Gourdine, J.L., & Collier, R.J. (2012). Adaptation to hot climate and strategies to alleviate heat stress in livestock production. Animal, 6(5), 707-728.
Veissier, I., Palme, R., Moons, C. P., Ampe, B., Sonck, B., Andanson, S., & Tuyttens, F. A. (2018). Heat stress in cows at pasture and benefit of shade in a temperate climate region. International Journal of Biometeorology, 62, 585-595.
Sharpe, K.T., Heins, B.J., Buchanan, E.S., & Reese, M.H. (2021). Evaluation of solar photovoltaic systems to shade cows in a pasture-based dairy herd. Journal of Dairy Science, 104(3), 2794-2806. https://doi.org/10.3168/jds.2020-18821.
Stone, A. (2020). Relieving heat stress in dairy cattle. Research OUTREACH, 119. Available at: https://researchoutreach.org/articles/relieving-heat-stress-in-dairy-cattle/
Huynh, T.T.T. (2005). Heat Stress in Growing Pigs. Wageningen University and Research. Retrieved from https://www.proquest.com/docview/2449468017/abstract/BAD39E82C2B7419EPQ/
Hu, Z., Yang, Q., Tao, Y., Shi, L., Tu, J., & Wang, Y. (2023). A review of ventilation and cooling systems for large-scale pig farms. Sustainable Cities and Society, 89, 104372.
Schauberger, G., Mikovits, C., Zollitsch, W., Hortenhuber, S.J., Baumgartner, J., Niebuhr, K., Piringer, M., Knauder, W., Anders, I., Andre, K., et al. (2019). Global warming impact on confined livestock in buildings: Efficacy of adaptation measures to reduce heat stress for growing-fattening pigs. Clim. Change, 156, 567-587.
Jeon, J.H., Yeon, S.C., Choi, Y.H., Min, W., Kim, S., Kim, P.J., & Chang, H.H. (2006). Effects of chilled drinking water on the performance of lactating sows and their litters during high ambient temperatures under farm conditions. Livestock Science, 105, 86–93.
Pettigrew, J.E., Moser, R.L., Cornelius, S.G., & Miller, K.P. (1985). Feed consumption by lactating sows as affected by feeder design and corn particle size. Journal of Animal Science, 61(suppl.1), 107.
Myer, R.O., Brendemuhl, J.H., & Bucklin, R.A. (2008). Effect of season on growth performance of finishing pigs fed low-protein, amino acid supplemented diets. Journal of Applied Animal Research, 34, 1–8.
Renaudeau, D., Gourdine, J.L., Silva, B.A.N., & Noblet, J. (2008). Nutritional routes to attenuate heat stress in pigs. In Livestock and Global Climate Change (Eds. P. Rowginson, M. Steele, A. Nefzaoui), pp. 134–138. Hammamet, Tunisia: Cambridge University Press.
Holt, S.M., Gaughan, J.B., & Mader, T.L. (2004). Feeding strategies for grain-fed cattle in a hot environment. Australian Journal of Agricultural Research, 55, 719–725.
Mader, T.L., & Davis, M.S. (2004). Effect of management strategies on reducing heat stress of feedlot cattle: feed and water intake. Journal of Animal Science, 82, 3077–3087.
Martin, G., Barth, K., Benoit, M., Brock, C., Destruel, M., & Dumont, B. (2020). Potential of multi-species livestock farming to improve the sustainability of livestock farms: A review. Agricultural Systems, 181, 102821.
Seo S.N. & Mendelsohn R. (2008) Measuring impacts and adaptations to climate change: a structural Ricardian model of African livestock management. Agricultural Economics 38, 151–65.
Diaz-Solis, H., Grant, W.E., Kothmann, M.M., Teague, W.R., Diaz-Garcia, J.A. (2009). Adaptive management of stocking rates to reduce effects of drought on cow-calf production systems in semi-arid rangelands. Agricultural Systems, 100, 43-50.
Mu, J.E., McCarl, B.A., Wein, A.M. (2013). Adaptation to climate change: Changes in farmland use and stocking rate in the U.S. Mitigation and Adaptation Strategies for Global Change, 18, 713-730.
Ryschawy, J., Choisis, N., Choisis, J.P., Bonnain, A., & Gibon, A. (2012). Mixed crop-livestock systems: An economic and environmental-friendly way of farming? Animal, 6, 1722-1730.
Alves, B.J.R., Madari, B.E., & Boddey, R.M. (2017). Integrated crop-livestock-forestry systems: Prospects for a sustainable agricultural intensification. Nutrient Cycling in Agroecosystems, 108, 1-4.